Tagovi

Borba za izvesnije građansko delovanje

Prvog septembarskog vikenda u Omladinskom centru CK13 po treći put je održan Festival samoorganizovanja. Festival je trajao tri dana i bio je posvećen afirmaciji udruživanja i malih strategija i modela samoorganizovanja koji nastaju u suočavanju sa nepravdama, nasiljem, marginalizacijom i diskriminacijom koje država sprovodi nad svojim građanima.

Festival samoorganizovanja je namenjen promociji vrednosti građanskog udruživanja i organizovanja u oblasti politike, kulture, aktivizma i obrazovanja. U uslovima kada država održava sebe kroz iscrpljivanje političkih moći građana i reprodukciju nejednakog, podeljenog i ugroženog društva, solidarno organizovanje i udruživanje građana postaje neophodno kako bi se zaštili osnovni interesi i potrebe građana – da se živi dostojanstveno i politički slobodno.

Na festivalu su se predstavila brojna udruženja i inicijative iz zemlje i regiona koje počivaju na principima samoorganizovanja i adresiraju širok spektar pitanja i problema: korumpiranost i zločinački karakter vlasti, ćutanje institucija na građanske zahteve, hijerarhizovano formalno obrazovanje, nasilje nad prirodom u sprezi države i investitora, restriktivno zakonodavstvo po radnike, ugroženost žena na poslu, ugrožena prava lezbejki, politički svesna i angažovana umetnost, ugroženo pravo na stanovanje kroz restriktivni zakon o izvršenju i konačno – diskreditovanje samoorganizovanih ljudi od strane odgovornih na vlasti.

Obim i predmet delovanja gostujućih inicijativa proizašli su kao odgovor na iskustvo pretećeg ili otvoreno nasilnog okruženja države, gde je država platforma za reprodukciju vlasti u kojoj učestvuju nosioci vlasti, političke partije, javni sektor i glasači, a koja se kroz izborne intervale održava na podlozi isključivanja potreba i mišljenja ljudi, njihovom sputavanju i demotivisanju. Otuda nagovor na građansko samoorganizovanje, javno istupanje, neposlušnost i neslaganje sa trenutnom situacijom.

Ovaj nagovor nije formulisan kroz propitivanje legitimiteta vlasti. Zapravo, tema legitimiteta vlasti i naroda koji slobodno odlučuje je bespredmetna u državi gde umesto slobodnih građana imamo unižene i uslovljene građane, čija je egzistencija u direktnoj zavisnosti od vlasti, odnosno od njihovog služenja partokratskim interesima, ili partijske poslušnike koji grade karijeru simulirajući građansko društvo. Radi se o stanju društva gde vlast, kroz ultimatum poslušnosti, kreira svoj narod i proizvodi društvo po meri sopstvenog opstanka. Zbog toga, kada govorimo o građanskoj neposlušnosti, ne govorimo o promeni vlasti, jer zaista je upitno koliko promena vlasti doprinosi promenama ako institucije ostaju zatvorene a mehanizmi građanskog učestvovanja sabotirani; na koncu, vlast isključivo brine o vlasti. Zato pitanje uslova za poštene izbore vidimo pre svega kao pitanje onih kojima izbori predstavljaju primarni interes, a to su oni koji pretenduju na vlast i oni kojima je vlast potrebna.

Situacija u kojoj organizacije civilnog društva čine uslugu partijama koje neubedljivo vode kampanju o bojkotu izbora, tako što im ispostavljaju mere za poštene izbore, govori u kolikoj meri je interes postojanja slobodnog i autonomnog prostora za rad civilnog društva ugrožen interesima političkih stranaka i izbornom logikom koja smisao političkog života iscrpljuje u formuli besomučnog antagonizma između vlasti i opozicije, antagonizma koji se navodno razrešava izborima, dok izbori ustvari predstavljaju mehanizam reprodukcije sistema vladanja kroz legitimaciju političke nejednakosti i konflikt, a čija je cena (samo-)udaljavanje građana od mogućnosti upravljanja i odlučivanja mimo izbornih ciklusa.

Svedoci smo kako se inicijative za rešavanje lokalnih problema završavaju sudarom sa angažovanom državnom mašinerijom koja ima za cilj da uguši i najmanji izraz nezadovoljstva i političke autonomije i iskoreni bilo koju mogućnost javnog propitivanja rada institucija, a o čemu svedoči i permanetna izborna kampanja i partokratija na svim niovima vlasti. Na delu je potiskivanje građana iz javnog političkog života što za sobom povlači pasivizaciju i obeshrabrivanje ali i gašenje najnižih institucija lokalne samouprave što pogoduje centralizovanju vlasti kao jedinog mesta mobilizacije i formatiranju vlasti u autoriratni režim vladanja. Ovo su teški uslovi za uspešnost samoorganizovanja i trajniju borbu jer država zaista ulaže značajne kapacitete da se obračuna sa neposlušnim građanima. Otpor države prema građanima je po sebi simptom države kojoj ne trebaju slobodni i samosvesni građani i koja ratuje protiv njih. Bilo koja vrsta javnog iskoraka u pravcu poziva za transparentniji i inkluzivniji rad uprava se diskredituje kao rušilački, huliganski i partijski opoziciono ostrašćen. Biti aktivni građanin znači biti neposlušan. U prilog ovim tvrdnjama ne moramo ići dalje od Novog Sada. U našem gradu saveti mesnih zajednica ne sazivaju zborove građana na inicijativu građana, gradske uprave ne dostavljaju informacije od javnog značaja, javni službenici nemaju političkog kapaciteta da se odupru partijskim i investitorskim pritiscima, aktivisti bivaju prebijani na ulicama, a gradonačelnik se javno obračunava sa građanskim incijativama i organizacijama civilnog društva.

Ishod takve logike društvenih odnosa je trenutna situacija gde su suštinske građanske vrline – politička zrelost i posvećenost – nepoželjne, a uslovi za održivost civilnog društva toliko ugroženi da je insistiranje na principijelnijim politikama stranaka danas apel i jednog dela civilnog društva. Zato pitanju smene vlasti pretpostavljamo primarno i radikalnije pitanje: šta treba učiniti da bi građani imali više slobode da odlučuju o javnim pitanjima i problemima koji ih se neposredno tiču? Konačno, šta treba uraditi da bi građani nesmetano javno adresirali problem zatvorenih gradskih instiucija, uzurpiranih mehanizama odlučivanja, pretnji, pritisaka i diskreditovanja građana i civilnog društva od strane predstavnika vlasti?

U procesu odgovaranja na ova pitanja smatramo pogubnim za svaku inicijativu prenebegavanje činjenice da je država često jača od svojih građana, naročito kada je ulog borbe velik. Zato, u primarnom interesu nam nisu dometi neke inicijative koliko mišljenje o politikama i taktikama delovanja. Svako iskustvo samoorganizovanja je dragoceno, jer ono nema institucionalnu formu, već podrazumeva inovaciju i hrabrost da se interveniše politički u prostoru države i načini rascep u homogenom društvu potčinjenom vlasti. Zato Festival samoorganizovanja jeste bila prilika da se kroz upoznavanje i razmenu različitih iskustava osnaže kapaciteti organizovanja ljudi i pronađu nove motivacije za postojeće ili buduće inicijative. Samoorganizovanje vidimo primarno kao način da se ljudi reafirmišu kao politički subjekti, odnosno, kao način transformacije ljudi i njihovih odnosa od uniženih i ugroženih subjekata u subjekte promene, kroz građansko udruživanje, aktivizam i borbu, to jest kroz aktivno preispitivanje okruženja i vlastitih uslova življenja i delovanja. U tom smislu, politike i taktike delovanja su uvek ishod delovanja u konkretnoj situaciji i u njima ne treba tražiti univerzalnost već ono političko – zašto i kako se ljudi organizuju. Zato kada govorimo o građanskoj neposlušnosti govorimo o afirmaciji i izgradnji novog političkog subjektiviteta koji staje na put državnom nasilju, partijskom predatorstvu, zloupotrebi institucija, skrajnjivanju javnosti. Govorimo o afirmaciji aktivne građanske politike i izgradnji nove političke realnosti, politike običnih ljudi, i doprinosu političke pluralnosti i jačanju kapaciteta civilnog društva. Konačno, cilj građanskih borbi je obezbeđivanje uslova za izvesnije delovanje građana, mimo odnosa moći unutar struktura i mehanizama vlasti.

Na Festivalu samoorganizovanja učešće su uzele sledeće inicijative i organizacije: Samoobrazovni univerzitet Svetozar Marković (Beograd), Združena akcija Krov nad glavom (Novi Sad), Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju (Zagreb), Lokalna baza za osvježavanje kulture BLOK (Zagreb), Inicijativa za Požegu, Savez MZ Stara planina, Pravo na vodu, KURS Udruženje (Beograd), Udruženje za radna prava žena ROZA (Zrenjanin), Zadruga Urbana (Ljubljana), Pravda za Davida (Banja Luka) i Miloš Urošević, aktivista pokreta “Žene u crnom”.

Podeli na:

facebook twitter